Ne pada trešnja daleko od stabla . . . ili je to bila jabuka . . . u svakom slučaju ja sam trešnje našla i ovdje gdje sam se davno preselila. Lovranske su trešnje nešto posebno, valjda zato jer je Lovran moj mali ljubljeni gradić (nostalgija čuda čini), a i zato jer su stvarno posebne, velike, sočne, tamno crvene i s vrlo malo crvića (sve trešnje imaju crviće, znači nisu vegansko voće!). A najbolje su tek ubrane sa stabla, pa kad onako tople i jedre puknu pod zagrizom i napune usta slatkoćom i svim mogućim aromama. Eto, trešnje u meni izaivaju Proustov sindrom! Jest da je on pisao o kolačićima, a ja o trešnjama, ali i one su isto završile u kolaču!